Svako ima svoj razlog zašto vežba, ali svi imamo zajednički imenitelj a to je zdravlje. Mnogo je reči i stranica utrošeno da se objasni zašto je vežbanje važno za psiho-fizičko zdravlje, pa ne bih naširoko o tome. Ali istina je da u mnogo čemu doprinosi očuvanju našeg zdravlja i tu dileme nema.

Motiv da počnem da vežbam za mene je bio da steknem kondiciju i budem što vitalnija, mada se to po mom gabaritu i hedonističkim navikama, na prvi pogled ne bi dalo zaključiti. Potpuno sam sigurna da svi, koji me poznaju, veruju da je to gubitak kilograma. To jeste jedan od motiva, ali meni nije najvažniji. Važno mi je da budem u dobroj kondiciji jer se tada osećam energično i poletno. To je za mene prioritet.

Moj trener Ana i ja imamo potpuno drugačije prioritete kada je moje vežbanje u pitanju. Ona smatra da bi na prvom mestu trebalo da bude gubitak kilograma  a ja verujem da je kondicija ono što mi je najpotrebnije. Zbog toga mi je najteži deo ovog programa, u kome aktivno učestvujem već više od mesec dana, kada me Ana stavi na vagu. Ali ne zbog suočavanja sa manjkom, koji je evidentan ali po njenom mišljenju  nedovoljan, već zbog pitanja koje svaki put postavi: „Šta ste danas ručali“? I to kaže tako strogo i autoritativno da se svaki put zbunim, ko dete u školi koje nije sigurno u svoje znanje. Uhvatila sam sebe da idući prema fitnes centru počnem da se preslišavam šta sam jutros doručkovala, šta ću da ručam i večeram, a neretko se prisećam šta je  bilo na jučerašnjem meniju, pa i dan ranije. Za svaki slučaj, ako joj padne na pamet i to da me pita.

Nakon pitanja o hrani sledi ono čuveno trik pitanje: „Opet ste pušili“. To u stvari nije pitanje već konstatacija,  ali ja u tom trenutku iznad njene glave vidim pet znakova pitanja koji zapravo znače – kada ćete prestati sa tom lošom navikom? Istina je, ja na putu do fitnes centra obavezno duavanim, pa kada uđem verovatno smrdim na ustajalu pepeljaru, što nije nimalo blagougodno za moju okolinu. Ne znam kako pripadnici za mene „drugog sveta“ da objasnim da mi je pušenje strast i da ne znam kada ću i da li ću prestati. Nema tu zapravo objašnjenja ni opravdanja ali se razgovor uglavnom završava mojim, jednim te istim odgovorom „Ne mogu svega da se odreknem. Ako sam se morala odreći hrane, ne moram i cigareta“.  Kakav kliše, kakvo podilaženje sopstvenim slabostima…..ali bude mi lakše. Jer, istina je da se svi problemi ne mogu rešiti odjednom, barem ja ne mogu, pa će i odluka o eventualnom prestanku pušenja možda jednog dana uslediti kao što je došla i ova o početku vežbanja i promeni navika u ishrani.

Najvažnije od svega je da u ovome istrajem, jer posvećenost i upornost je ključ svakog uspeha. Iz ishrane sam izbacila ugljene hidrate i šećer i verujem da će to doprineti postepenom gubitku kilograma a kondiciju polako stičem i u tom segmentu već osećam znatne promene.

Tanja Njegomir